Центар за проучавање и употребу савремених технологија Архиепископије београдско-карловачке

Филм у души – душа у филму

Назив „motion picture“, као што знате, долази отуда што филм представља низ слика које, пошто се пројектују, стварају илузију покрета. Иако засебне, слике филма пројектују се сукцесивно и довољно брзо да гледалац не региструје њихов дисконтинуитет али региструје њихову различитост, што доводи до илузије кретања. Зенон из Елеје би, сходно својем схватању бесконачне деливости простора и времена, тврдио немогућност пројекције филма. Платон, на основу његове онтологије, би филм прогласио извором заблуда и средством заглупљивања. Мит о пећини би се могао назвати мит о биоскопу, јер пројектор преузима улогу ватре и фигура, филмско платно улогу пећинског зида, а гледаоци незнавене робове. Беркли, са друге стране, као изразити емпиричар, рекло би се сензуалиста, у пројекцији филма видео би имитацију Божијег делања. Канту, пак, филм би могао послужити за потврду коперниканског обрта. Наиме, свака човекова мисао мора бити дата просторно-временски, што би значило да се свака може екранизовати. Ово нас наводи да се замислимо над естетиком филма, тојест над њеном моћи да виртуелизује стварност.

Када говоримо о односу слике, односно филма и стварности, у основи реч је о односу естетике и онтологије. Захваљујући епистемолошкој подвојености субјекта и објекта спознаје ми нисмо у стању да естетику поистоветимо са онтологијом: да појаву изједначимо са предметом по себи. Чак и када бисмо тврдили истоветност појаве и ствари по себи, посредовање појаве као такво непремостив је јаз између предмета и нас. Ипак, једној другачијој структури људске свести ова разлика: субјект – објект, у потпуности је страна. Наиме, на митском нивоу свести непосредни доживљај стварности резултује идентитетом естетике и онтологије. Лингвистички ниво, који и за немитотворну свест увек стоји у тесној вези са онтологијом, овде је до те мере конкретан стварима да поседује чудесну моћ онтологизовања. Другим речима, језик митске свести митотвори, а мит је овде једина стварност. Митским језиком стварност се да говорити. Управо тако, не говори се о стварности, већ стварност бива изговорена. Ово је зато што реч важи као стварност саме ствари, што се најјасније види у приликом изговарања имена богова. Наиме, том приликом све силе једога бога бивају оприсутњене. Као пример нам може послужити старозаветно табуисање имена Јахве. Уопште тенденција митског говора је да именује. Свака поједина ситуација, али и ствар, именовањем је захваћена без остатка.

Речено нас наводи на помисао да је апстрактно мишљење несвојствено митској свести. И заиста апстракција би се показала као њена рак рана. Сваки покушај тумачења мита са аспекта немитске свести је, испоставило се, био погрешан, јер се, с обзиром на аподиктичност сазнајно-теоретског модела немитотворне свести, миту приступало тражећи од њега да буде оно што он није: израз апстрактног мишљења.

Идентитет говора, слике и стварности није издржао у условима немитске свести. Језик временом постаје категоријалан, пратећи, али и истовремено изграђујући, апстрактан начин мишљења. Слика тај развој једноставно није могла да прати. Она је увек ситуирана, никада довољно апстрактна да прикаже опште. Уосталом, општу природу увек замишљамо/осликавамо као јединку, што је Аристотел приметио у „проблему трећег човека“. Узрок томе је у условима које мисао постваља: предмет мишљења мора бити дат у простору и времену. Мислити, према томе значи, мислити у сликама. Наравно не тврдим да је сва мисао сместива у слику, она је далеко комплекснија, поготову када је реч о појмовима који се у већој мери заснивају на емоцијама. Али, тврдим да је мисао у својој основи сликовита: да је слика елемент мисли. Мисао је motion picture, али исто тако и стварност је motion picture. Понављам Кант би могао да појавност која долази нашим чулима назвати филмом, свакако филмом који садржи специјалне ефекте још увек недоступне филмској индустрији.

Апстрактан начин мишљења, иако увек у мислима представљен конкретним, један је од најзначајнијих људских тековина. Њиме је омогућена наука као таква, а тиме и продор у готово све сфере иманентног. Шта је, међутим, са трансцендентним? Каква је ту улога апстрактног начина мишљења и говора? Врхунац онтолошке другачијости, када је реч о античкој философији, трансцендентно је задобило Плотиновим философским системом. Хришћанство је усвојило овакав начин мишљења и довело га крајњих граница учењем о creatio ex nihilio, чиме ће се нанети одлучујући ударац тријадолошким јересима. Ипак, какву везу речено има са филмом? Тесну, рекао бих. Чињеница је да филм није кадар одговорити захтевима апстракције, а поготову не захтевима трансценденције Другачијој онологији одговара другачија епистемологија, али и другачија лингвистика. Говор тада постаје парадоксалан, контрадикторан, јер ни једна реч није у стању да изрази доживљено. Апофатички облик изражавања не би био могућ путем филма и то је његов недостатак у односу на говор. На овоме пољу не важи да слика вреди хиљаду речи, она је овде нема. Ипак, и даље тврдим тесну везу богословља и филма, јер морамо се присетити да хришћанско искуство јасно апострофира чињеницу да је Бог Личнност, или пре заједница трију Личности. У том случају апофатика посматрана из угла хришћанства није агностика, тојест немогућност знања. Она је познање које увек измиче детерминисању. Ми са Богом општимо, на различите начине, свакако, и то је општење истовремено катафатичко и апофатичко јер Личност измиче оног трена када покушамо да је одредимо. Ово је помало шкакљива тема, будући да ћемо често наићи на тврдњу како је Божија суштина апофатична и са оне стране познања, те да је Његова Личност она која је доступна знању. Сматрам да ствари не стоје тако. Наиме, Божија суштина била би агностична, потпуно недоступна човеку, када би била посматрана одвојено од личности Бога. Личност је та која је истовремено и спознајна и тајновита. Она је не само ипостасична, већ и екстасична. У својој екстаси ка другима она се открива, али сходно својој слободи увек може да изненади: непредвидива је, не(п)одредива. Заједница Свете Тројице, али и Свете Тројице и човека увек је другачија, нова и непоновљива, јер је то однос живих Личности. Човек као икона Божија, такође је апофатичан. Он је недокучив, никада до краја предвидив: увек способан да изненади. Тако, богопознању можемо приступити путем човекопознања. „У очима другог видом Оног трећег, Који је апсолутно први“ рећи ће Левинас. Апофатичност човека постаје јасна тек у искуству. Он, мећутим, са друге стране, у искуству постаје свестан своје апсолутности. (Ego) Cogito ergo (ego) sum, није ништа друго до вољно пројављивање особе у овом сада, где је cogito променива. Другим речима, апофатичност и апсолутност иконе Божије открива се у (дарованој) ситуацији.

Немоћ филма да прикаже оно опште, да буде категоријалан, сада изгледа као његов благослов, јер ситуацију, која никада није иста, он изражава без муке. У жељи да ситуацију саопштимо говором ми се нећемо одмаћи даље од говора о њој. Разлог томе је, подсећам, у чињеници да је језик категоријалан. Ми се подштапамо дескрипцијом не би ли истакли јединственост, али и тада користимо категорије: лепо, добро, црно, велико... Именовањем бисмо јој, опет, одузели комуникабилност. Две крајности, дакле, или саопштива, а битно окрњена или потпуна а несаопштива ситуација. Сада се намеће питање: да ли је и на митском нивоу свести била могућа потпуна саопштивост? У раду Богољуба Шијаковића „Mythos, physis, psyche“ читамо да мит од нас захтева да га доживимо, будући да је он егзистенцијална структура. Мит је, тако, у целости саопштив искљичиво путем обреда, одакле и извире. Обред Цркве Христове, одговара овом моделу. Свети Василије Велики ће тако писати о разлици између догме и киригме. Пробајте и видите... позив је на уцерковљење, којим се Потпуни дели и са-општава остајући неокрњен. „Дођи и види“ позив је да доживљај забележен оком камере постане и остане заједнички. Не гледати о нечему/некоме, чак ни гледати сушто, није довољно. Неопходно је доживети и конкретизовати себе у ситуацији другог. Занемети пред посебношћу човека, загледати се у његове очи, доживети његову агонију, радовати се његовој срећи..., очекивати све а опет остати упитан.

Моћју да прикаже детаљ творевине, макар и најситнији, да га освешта и сохрани, њоме, дакле, филм сведочи о Божанском, о непролазном, о светом – у томе и јесте његова свештена улога.

Ауторизовано излагање на истоименом округлом столу одржаном у Ваљеву, новембра 2008.

Стеван Јовановић
(аутор је стални стручни сарадник Центра за проучавање и употребу савремених технологија Архиепископије београдско-карловачке)